Dobričin prsten stigao je u pravi čas: Gordana Đurđević Dimić o glumi i zašto nikad nije napustila Novi Sad i SNP
Prvakinja Drame Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Gordana Đurđević Dimić, nova je dobitnica najprestižnijeg glumačkog priznanja u Srbiji i nagrade za životno delo - Dobričinog prstena. U razgovoru za Kurir, ova istaknuta umetnica otkriva kako je primila vest, sumira svoju bogatu karijeru i otkriva planove za budućnost.
Čestitamo vam na nagradi! Gde vas je zatekla vest o tome da ste postali 38. laureat ovog velikog priznanja?
- Verujte mi, situacija je bila sasvim prozaična. Bila sam u pošti, plaćala neke račune. Tako da sam u tom trenutku bila potpuno rastrzana između svakodnevnih obaveza i ogromne radosti koju mi je prenela koleginica Anita Mančić. Odluka žirija, sačinjenog od mojih kolega Anite Mančić, Jasne Đuričić i Bogdana Diklića, bila je jednoglasna, što mi, naravno, izuzetno imponuje.
Nagrada stiže u specifičnom trenutku vaše karijere?
- Obradovana sam, ali ne i iznenađena, ako tako mogu da formulišem. Kažu da je najvažnije dovoljno dugo živeti da bi vas sve nagrade stigle. Tako je i meni Dobričin prsten stigao pola godine pred zvanični odlazak u penziju.
Paradoksalno, čini se da nikada niste igrali više nego sada. Kako to objašnjavate?
- To je zaista čudno, ali i divno. Stižu lepe ponude sa svih strana, čak i za neke klasične uloge. Srećna sam i zadovoljna zbog toga.
Kad se osvrnete na svoju karijeru, sve uloge koje ste ostvarili u pozorištu i na filmu, da li ste zadovoljni? Je li to ono što ste zamišljali na početku?
- Jesam. Sve je to nekako u skladu s mojom ličnošću. Čitav taj pređeni put je zapravo odraz mene same. Možda je moglo biti drugačije da sam ja bila drugačija - komunikativnija, otvorenija, radoznalija ili hrabrija da isprobam život u nekim novim sredinama. Ali nisam nezadovoljna, jer to sam ja.
Mnogi mladi glumci nakon novosadske akademije odlaze u Beograd. Vas svetla velegrada nisu privukla, ostali ste verni Srpskom narodnom pozorištu?
- Novi Sad ima veliku pozorišnu tradiciju. Srpsko narodno pozorište je institucija dugog veka, rasadnik talenata koji je pokretao mnoga pozorišta u regionu, uključujući HNK u Zagrebu i Narodno pozorište u Beogradu. Sve je krenulo iz ove Srpske Atine. Oduševila me je ta istorija, ali i tadašnji glumci u čije sam se predstave zaljubila još kao dete.
Takođe, u poslednjoj deceniji sam shvatila koliko talentovanih ljudi ima po manjim mestima. Drago mi je što je i Miki Manojlović, kao jedan od predlagača za nagradu, prepoznao da vrsnih talenata ima na sve strane. Možda nam samo malo nedostaje reditelja koji bi te talente oblikovali širom Srbije.
Koji savet imate za mlade glumice koje tek kreću vašim stopama? Treba li grabiti svaku priliku?
- Teško je davati savete jer sve zavisi od ličnog temperamenta i karaktera. Kad se odlučite za ovaj put, normalno je da želite da radite, ali treba osluškivati sebe. Treba vagati - gde ostati, a gde otvarati nova vrata. Moj savet mladim kolegama je da slušaju svoje srce i budu do kraja iskreni u tome.
Radujete li se penziji?
- Radujem se. To će mi omogućiti da pravim selekciju. Kad ste u stalnom radnom odnosu, imate dužnosti, morate da uskačete u predstave čak i kad vam se tekst ne dopada ili ne verujete u rediteljski koncept. Prednost penzije je sloboda izbora.
Imate li neku neostvarenu želju, neku ulogu koju priželjkujete?
- Jedina želja svakog glumca je da radi dobre i značajne tekstove, važne za vreme u kojem živimo. Da radi s rediteljima koji imaju jasan put i ideju i, naravno, s partnerima koji nisu samo vešte zanatlije već umetnici. To su trenuci kad se nadilazi zadati prostor i stvara nešto što ostaje u sećanju generacija.
Šta je za vas gluma?
- Igra, ali i radost, davanje, predavanje i komunikacija.
Kako da glumac ne izgori?
- Mora da se nekad i osami. Pogleda unazad. Čita.
Šta vi čitate?
- Vraćam se klasicima. Grčkim tragedijama, ruskim piscima, ali i našim velikanima - Selimoviću, Andriću i Simoviću. Volela bih da se vratimo i novosadskim klasicima, poput Tišme, ali i Veljka Petrovića. Mislim da Veljko nije dovoljno igran, a njegove priče imaju ogroman dramski potencijal.
Gde će biti održana svečana dodela Dobričinog prstena?
- Imam tu privilegiju da biram mesto. Još uvek razmišljam, ali s obzirom na to da je Dobrica Milutinović bio kafanski čovek, možda bi Sremski Karlovci, uz neko dobro vino, bili pravi izbor. Ili, naravno, Novi Sad.
Bonus video. Bogdan Diklić prima Dobričin prsten